Zovem se Ivana, rođena sam 7. 10. 1976. godine, visoka sam 184cm, i imam 70 kg.

Imala sam 2 trudnoće (2009/10. i 2011. godine). Nisam se nikada profesionalno bavila sportom, ali rekreativno konstantno. Probleme sa kolenima sam počela da osećam u trudnoćama i posle njih. Oba puta sam se ugojila 20 kg. Ranije nisam varirala sa kilažom.

Prvu magnetnu rezonancu kolena sam uradila otprilike 2012. godine, a drugu 2019. Koleno koje je bilo u boljem stanju u vreme prve magnetne je bilo u gorem stanju u vreme druge.

U tih sedam godina sam se rekreativno bavila sportom 3x nedeljno u teretani (izbegavajući čučnjeve), dosta pešačila i plivala. Skijanje sam izbegavala. Skijala sam po dva dana godišnje i svaki put imala jake bolove nakon toga, čak i otoke. Inače, skijam od detinjstva.

Problem su mi predstavljale stepenice i uzbrdice, ustajanje iz sedećeg položaja, pogotovo ako sedim na nečemu niskom. Uvek bih radije birala da sedim na trpezarijskoj stolici koja je viša, nego na ugaonoj garnituri/sofi. Iz kola nisam mogla da izađem na jednu nogu, već tek kad izbacim obe noge i rasporedim težinu. Jak probadajući bol bih osetila svaki put kad proklizam na ledu ili snegu. Leti, na plaži, teško sam izlazila iz vode (em uzbrdica, em pesak, gde mi noga propada). Posebno mi je bio problem da hodam po pesku. U trenutku kad mi težina ostaje na jednoj nozi, jer sam drugu digla da napravim korak, noga na kojoj stojim dodatno upadne u pesak i tad me preseče jak bol.

Stanje se vidno pogoršalo prošle zime (2018. godine), kad sam opet pokušala da skijam. Nakon toga, počela sam čak i da padam po ulici. Hodam, i ako pločnik nije potpuno ravan i ja nagazim na blago uzvišenje ili na običan prag od nekoliko cm visine, osetim jak probadajući bol i noga jednostavno otkaže. Ako sam pažljiva, mogu da se popnem na trotoar, ali ako uzmem u ruke ćerkin školski ranac (prvak je u pitanju, dakle nije velika težina), trotoar postaje nemoguća misija.

Prestala sam sa teretanom, sa kućnim vežbama, ćak i redovni kućni poslovi su kao što sam rekla, za mene predstavljali ozbiljan napor.

Probala sam razne kreme u početku Krauterhof konjski balzam, Vitalisovu sportsku kremu, Fleekosteel... ali one nisu dale željene rezultate.

Noža se plašim, a ni moji doktori, koje sam često posećivala od zime 2018., nisu me ubedeli da bi operacija trajno rešila moj bol u kolenu. Na preporuku doktora da problem rešim regenerativnom medicinom, samo sam slegla ramenima: „Šta je to, jel to boli, da li daje rezultate, ne znam nikoga ko je to uradio“... vrtelo mi se po glavi.

Nakon kraćeg istraživanja 17. maja 2019. u ordinaciji Stem medical podvrgnula sam se intervenciji koja podrazumeva ubrizgavanje mojih regenerativnih ćelija u oba kolena. Po savetu lekara, mirovala sam 9 dana – bila u kući, nisam išla na posao, ali nisam sve vreme ležala, funkcionisala sam normalno.

Na moru sam bila u maju pre intervencije, kolena su mi otkazivala uz probadajući bol i nekoliko puta sam pala dok sam hodala po pesku.

Sledeći put sam bila krajem juna posle intervencije i osećala sam nelagodu, ali kolena nisu otkazivala i dalje osećala nelagodu, ali samo kad izlazim iz vode, zbog talasa koji me izbacuju iz ravnoteže, a u avgustu više nikakav problem nisam imala. Čak sam uspevala i da se popnem na brod iz vode preko onih brodskih merdevina (ranije je to bila nemoguća misija, jer to znači da bih morala celu težinu da oslonim na jedno skroz savijeno koleno). Krajem avgusta sam išla i na hiking na Kopaoniku i nisam imala problema. Krajem septembra sam ponovo počela da treniram u teretani.

Moj zaključak je da me je regenerativna medicina bukvalno preporodila. Razlika u kvalitetu života, u svakodnevici, je nemerljiva. Osećaja nemoći i zavisnosti od okoline više nema.